Imao sam dvadeset godina kad mi se strašno sviđala jedna djevojka. To nije moglo da se ne primijeti, a i dao sam joj do znanja.
Konstantno me odbijala, i sve bih ja to razumio da nije davala suprotne signale. Jednom smo se skupa napili u kafiću u kojem smo se često susretali, i pitao sam ju da mi objasni zašto ne želi ništa sa mnom, zašto makar poljubac ne mogu dobiti od nje. Rekla mi je da je još jako mlada, i da ima potrebu da “proživi” malo, a ne želi da me povrijedi, jer
sam, kako ona kaže, dobar momak.
Tad sam bio izuzetno ljut na sebe, uvijek mi se događala klasična priča “ti si dobar momak, nisam za tebe”. Gledao sam kako završava sa raznim idiotima, gledao sam kako drugi dobivaju njenu pažnju, gledao sam kako se nasmije drugima, kako prima njihove dodire.. A ja…ja jedino što sam dobio bio je poneki pogled, zbunjujuć kao i cijela situacija.
Prošlo je dosta godina, odselila se, i sreli smo se jedno ljeto. Prišla mi je, zagrlila i poljubila u obraz.
-Poželjela sam te
-Znam da jesi…
Tu je započeo razgovor. Piće za pićem i… željela me. Vidio sam joj to u očima. Otišli smo autom do jezera… Krenula je da me ljubi, dodiruje, sve je gorilo medju nama…počela je da se skida, da meni skida majicu, otkopčava hlače…
Zaustavio sam je.
Taj pogled, i to “zašto” nikada neću zaboraviti.
Zamolio sam je da se obuče, i da mi dopusti da je vratim do stana.
Cijelim putem me ispitivala što nije u redu. Dovezao sam je pred stan, pogledao u njene oči pune suza, jer je bila zbunjena kao i ja nekada davno.
Poljubio sam je u obraz i rekao “oprosti što sam večeras bio “dobar” momak”.
Izašla je van bez riječi.
Od tolike želje nekad prije, ostalo je ništa. Ja sam i dalje ostao “dobar momak”, ona je i dalje ostala izgubljena curica koja ne zna šta i koga želi, a kamoli zašto.
0 komentari:
Objavi komentar