Ostavili su me još kao bebu ispred sirotišta tek rođenu. Odrasla sam u domu i bila najslabija, uvijek su mi otimali hranu, tukli me, ponižavali i još mnogo toga. U školi sam za razliku od ostalih bila odlična, završila sam i srednju školu, ALI…završila sam kao i svi, NA ULICI, bez krova nad glavom. Spavala sa svuda, švercala se u domu, ispod mosta, u parku…
Tako jedan dan u parku mi prilazi neka starija žena sa psićom koja je svakodnevno šetala psa i pita me da li bi željela da joj pomažem po stanu, jer je nemoćna i bolesna i da bi mi dala sobu da živim kod nje, ako želim. Pristala sam, međutim nisam mogla vjerovati gdje sam došla, stan od preko 100 kvadrata, a ona je bila udovica nekog oficira, poslovni prostori, penzija, kućna pomoćnica, ma sve, da se izgubiš kada sve to vidiš.
Nije joj ni trebala moja pomoć, ubrzo mi je pronašla i posao. Nisam imala mamu, ni bake, ali prema toj ženi sam osjećala nešto uzvišeno, božanstveno. Živjeli smo tako zajedno 3 i po godine i ona je na moju žalost preminula.
Sve je ostavila meni, stan, dva poslovna i priličnu sumu novca. Konačno imam sve o čemu sam sanjala, ali bez nje sve ovo je ništa, mnogo mi fali, kao da je dio mene otišao. Mislila sam da sam jaka i da mi nikada niko neće nedostajati ali...ona mi zaista nedostaje
ispovesti.rs / komicnistatusi.com
