Prije tačno godinu dana moj muž je doživio saobraćajuku. Taj dan nikada zaboraviti neću.
Jesenje jutro, kišovito pijemo jutarnju kafu, uživamo sretni, beba u stomaku, kojoj se radujemo i željno je iščekujemo.
Negdje oko podne ga zovu da hitno treba doći u preduzeće da nešto potpiše. Oblači se i meni kaže da ga čekam spremna da idemo na romantični ručak, BRZO ĆE DA SE VRATI.
Cijeli dan ga spremna čekam, sati već lagano prolaze, ne zove me niti se javlja na moje pozive.
Posle već tolikog čekanja, u meni se budi neki bijes, i već sam jako ljuta na njega.
U 20 sati, zvoni telefon. Zove MOJA SVEKRVA, uplakanog glasa govori da je DEJAN imao saobraćajku, i da je u bolnici u kritičnom stanju.
Zovem taksi, stižem u bolnicu kod njega, a on onako teškim promuklim glasom kaže:
“LJubavi, vol…”
Zadnjih 9 slova koje je izgovorio i više ga nema među nama na ovome svijetu.
Od tada nema ni mene, psihički, da nema bebe koja se rodila prije 5 jeseci, ne bi bila tu više niti fizički.
hotgamecritics.blogspot.com
